Nacionalna

Asocijacija Ronilačkih Instruktora

 Srbije

KAPETAN NEMO NE ZNA ŠTA SU MUKE... 

Oktobar 2010, ostaće zabeležen u mojoj biografiji (...napisaće je neki poznati novinar za cca.40ak god.) kao veoma interesantan period u razvoju mog društvenog bića i veoma značajnog u afirmisanju vrlo ličnog i neodvojivog dela sopstvenog habitusa – RONJENJEM.

Susret sa vodom Borskog jezera, nakon neobjašnjivo mnogo godina (...od kada sam se pre 11 god. odselio iz Bora) u kojoj sam u detinjstvu provodio sate i sate, na čijoj sam obali godinama kampovao i družio se sa sada već prekaljenim Borskim jezerašima i imao svoje mesto medju jezerskom bratijom, pokrenuo je komunikaciju sa starim prijateljima iz ronilačkog sveta Stojanom Bogosavljevim i Sašom Karjukom na temu organizacije Medjunarodnog Festivala Podvodnog Filma u Boru. Na izgled mali projekat sa ciljem da na tren razbudi tešku učmalost rodnog grada pretvorio se u, za mene, važan i veoma drag dogadjaj...

Bilo kako bilo, subota 9. oktobar označila je početak trke na sto metara sa preponama i promenljivim balastom povećavanim eksponencijalno, milimetar po milimetar...tada naravno nije tako delovalo. U medjuvremenu, od trenutka prvog razgovora na temu festivala i mog saznanja da ću na ovom kursu za instruktore (ovako isto sam i ja saznao da sam primljen na kurs), organizovanom na moj predlog u Boru na onom istom jezeru, biti jedini kandidat, pokrenuto je dovoljno svega da mi nije padalo na pamet da se suočen sa najstrašnijim ronilačkim baukom, bićem toliko strašnim i nepoznatim da se i oni koji se nikada nisu sa njim sreli drhtavo unervoze na samu pomisao o tome, obeshrabrim i odustanem od svega. Suočen sa Karjukom oči u oči, jedan na jedan čekalo me je nezaboravno iskustvo borbe za priznanje i status instruktora kao i organizacija festivala u gradu koji je zaboravio da ima fenomenalnu prirodu i bogatstvo vode svud oko njega. Elem, danima je trajala borba za malo vazduha izmedju ronilačkog, predavačkog i neformalnog dela kursa (onog najbitnijeg dela, kada se najviše uči), pokušaja da se išta ozbiljno organizuje po pitanju festivala i moje potrebe da se družim sa prijateljima koje nisam dugo video, neke čak toliko da smo se skoro zaboravili. Teško i za zamisliti, a potpuno neostvarivo u praksi. Slabo obavešteni će možda reći da je sve stvar dogovora ali tu i jeste caka, nema dogovora (!) mora sve da se odradi po programu i proceduri, nema veze što imam utisak da bih mogao bez problema zaroniti u bilo koju vodu poznatu i nepoznatu (verujem da bi ekspedicija na Marsu prvo morala da, za slučaj nalaženja i opservacije iste, dobije preciznu proceduru od Karjuka pa tek onda da dobije dozvolu od NASA-e za pokret ) , što sam naravno familijaran sa kompletom koji imam i koristim, metar po metar napredovao sam kroz kurs. Naravno nisu prošli ni fazoni sa Mazom, kandidatom koji je imao obuku za R1 (Trifunović Zvonko-Maza je inače dugogoišnji Borski ronilac ali bez stručne obuke, sertifikata i ostalog, čini mi se još jedan izazov više, ukalupiti već formirano) koga sam telefonski izmedju dva do pet (termin za odmor !) pripremao za večernja predavanja po sistemu ne pitaj, ne razgovaraj, klimaj glavom i ne komentariši sve ti je jasno. Svaku sam reč sažvakao, ponovio i prelistao bez obzira na slajdove na lap topu (autor Stojan B.), sve što je višak bilo je presečeno i izbačeno, sve što je manjak dopunjeno i utegnuto. Uporedo je išla vrlo energična organizacija festivala, angažovao sam rodjenu ženu (svojevremeno sam upecan baš na konto tih umetničkih fazona, kao som na bućku) da napravi Amfore za nagrade dečijeg likovnog konkursa, dizajnira i odštampa plakat za festival u odgovarajućem formatu (jer to u Boru košta basnoslovno), Maza je kao jedan od aktivnih sportista (alpinista, speleolog, paraglajderista) pokušavao da obezbedi podršku grada i brojnih sponzora njegovih ranijih akcija, ja sam zahvaljujući nekadašnjim učestvovanjem u kulturnim dešavanjima Bora (kao mladi interpretator na gitari) dobio od direktorice Sladjane Djurdjekanović i svih radnika Muzeja grada Bora podršku u vidu prostora, opreme za reprodukciju filmova, komunikaciju sa školama oko konkursa i sve što još budu mogli da urade. Finansije su na kraju rešene tako što sam kao vlasnik firme Monterist Ind. (Inače specijalizovane za tehnički pristup na visini i pod vodom) odvalio sopstvenu firmu za „sponzorstvo cele akcije...“ (ko drugome jamu kopa sam u nju upada). Informisanja preko radija, televizije i naravno Facebook-a...pala su na moja nejaka pleća. Sale i ja smo više puta u toku najave festivala gostovali na jutarnjem programu Regionalne Televizije Bor, snimana je i emisija na terenu o nama roniocima, rečeno je sve što smo hteli da kažemo i pozivani su svi da se priključe našoj misiji očuvanja čistih voda i zdrave životne sredine i naravno…ronjenju! Plakate smo lepili i lepili, o festivalu pričali i pričali i uporedo ronili, predavali i družili se. Priroda je bila fenomenalna, bilo je sunca i lepog vremena dovoljno da sve prodje kako treba, planinski reljef i jezero u njemu stvarno pružaju nadahnuće za ovakva akcijašenja, pala su nova prijateljstva, novi štosovi, dogovori i planovi...moja stara želja je da u Boru pokrenem ronjenje kao aktivnost za šire narodne mase...klopali su se ćevapi, pijuckalo pivce, kivi, palačinke, banjalo u termalnom bazenu Brestovačke Banje, masaže i ostalo…do nekle su ublažile klinč u kome sam se našao...

Poslednji zaron obavljen je uz asistenciju Srdjana Miletića-Sergia M1 instruktora iz Kruševca, člana ispitne komisije, na dubinu od 30m u mrak, mulj i hladnoću jezerske vode, nakon koga sam konačno imao potvrdu da nešto vezano za ronjenje znam odraditi kako treba, DA RONIM !  

Festival  je protekao po direktivi, pojavilo se cca. dvadeset petoro ljudi, što prijatelja što rodbine i završilo se i to nekako. Kažu za početak dovoljno, mada je meni ostao malko gorak ukus u ustima od svega.  Jeste bila subota i kišno vreme, jeste da  o vodi i filmovima o njoj od skora talasamo po gradu i da smo na brzinu sve nabudžili... ali moj utisak je da smo ignorisani zbog bavljenja jednim nekomercijalnim pitanjem – (ne)svesti o zdravlju sredine u kojoj živimo i našem učešću u tome !

Nakon svega, posle par dana odspavanih na miru i povratku svakodnevnici, komisija u sastavu Miodrag Lakić – Laki M3 , Saša Karjuk M3 kao direktor kursa i predsednik komisije i Srdjan Miletić-Sergio M1 nakon više satnog „druženja“ na polaganju, odlučila je da ARI i uopšte ronilački svet “opreme“ za još jednog instruktora. Kao što reče jedan stariji kolega, imao sam osećaj kao da sam konačno diplomirao. Veliki je uspeh postati instruktor ronjenja. Ko to nije doživeo teško će razumeti.   

Miloš Jovanović  M1/ I1-3249/10