Slobodan BARANJIN
Rođen u Beogradu, 07.09.1957.god.
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
TEXT #1
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Skromni doprinos kulturnoj baštini koja nas okružuje Mnogobrojne su veze prošlosti i sadašnjosti, voda je medijum koji to sve krije, otkriva, spaja, najmanji zajedniički sadržalac ljudi koji rade na sličnim učestanostima, nit života i smrti, kontinuum svega što nas okružuje. Tu negde oko nas, za mnoge sakriveno, nalazi se pravo blago - ali kulture, te kao takvo neinteresantno za potrošačku većinu. Zakopano je duboko, sakriveno od pogleda, pljačkano na razne načine ali odoleva vremenu i ljudima. U cilju očuvanja i popularizacije Petrovaradinske tvrđave, dao sam skromni doprinos istraživanju i faktografiji lokaliteta poznatog pod nazivom "veliki ratni bunar". Jedinstven doživljaj u vrednom zdanju. Sveobuhvatne pripreme kako na polju samog zarona i snimanja, tako i na temu komunikacije, logistike i šire organizacije koju je obezbedio Muzej grada Novog Sada u saradnji sa društvom Aqua et Archeologia iz Beograda. Neiscrpna energija Gordane Karović i ljubav prema podvodnoj areheologiji, i mene je dovela u tačku bez povratka - učestvovati u ovom jedinstvenom zaronu. Sve velike pripreme na ronilačkoj tehnici, odabir suvog Otter odela grejanog Scubapro Arctic pododelom, fullface maskama Aga Divator II sa OTS komunikacijom između ronilaca i sa površinom, Amphibico Navigator video kućišta za velike pritske sa Sony TRV 900, dvostruko osvetljenje Amphibico, Uwatec instrumenti i Scubapro disajna tehnika, bile su zaboravljene pred grotlom velikog ratnog bunara. Silazak liftom do površine, problemi zbog skučeog prostora za ronilicu i ronioca, dilema ko će prvi i kako da navuče kratka radna peraja, sve je obećavalo pravi doživljaj koji je i usledio. I ako sam džentlmenski puštao prvu damu podvodne arheologije da iskorači u bunar, ipak je izbor sticajem okolnosti pao na mene. Daleko od očiju mnogobrojnih TV i novinarskih ekipa, daleko od pomoći svih drugih koji su obezbedili da dole siđemo, započeli smo svoju ledenu avanturu na 11C. Hladna bistra voda dočekala nas je obeležena indirektnim prisustvom onih zbog čijeg vandalizma smo i odlučili da zaronimo. Oko nas je plivuckalo par plastičnih flaša i drugog plovnog otpada, bunar nas je mamio bistrinom koja se sužavala u dubinu dokle god je pogled dopirao. Ručni sonar je u više pokušaja registrovao tri puta identično merenje 47 metara, prilično neverovatan podatak obzirom da se zna ukupna dubina bunara i procena dela koji nije pod vodom. Znajući da tehnika može da laže i to precizno, čak tri puta za redom, bio je to znak za pokret. Dole. Iz korpe koja je u međuvremenu opet spuštena sa rezervnim roniocem Nikolom Pedovićem koji je imao zadatak površinske komunikacije i arijana užeta, snimatelj i tehnička podrška Đorđe Kovijanić se trudio da uhvati karakteristične kadrove na površini pred zaron. Poslednja provera i kreće "padobranski skok", kontrolisan zaron ka dnu bunara. Treba kontrolisati brzinu zarona, izjednačavati pritisak preko fullface maske, doduvavati Argon u suvo odelo, držati kameru i raspoređivati svetlo po potrebi, nadgledati instrumente i misliti na sve prethodno na tablicu zapisane karakteristične dubine koje mi je Goca diktirala pred zaron. Snimiti granicu između ciglom zidanog gornjeg dela i tvrdo slaganog kamenog dela bunara, zabeležiti štemovani deo te granice, uočiti i snimiti grafite koje su u kamen urezali radnici koji su bunar rekontruisali nešto pre jednog veka i malo jače, uvući oko kamere u pojedine veće otvore na zidovima koji povezuju spiralni prolaz u duplom zidu bunara od vrha do dubine od 52m........ Sve to treba uskladiti, i onda se povremeno zapitam koliko ruku mi još povremeno fali ?! Klizeći kroz hladnu i bistru vodu, smenjivale su se sekvence i ukazalo se dno bunara. Na tom virtuelnom dnu jedno poveće brdo cigala starog velikog formata - procena oko par kubika, vrata od kovanog gvožđa u vertikalnom položaju uz sam zid, neke kružne rešetkaste konstrukcije pod uglom od oko 30 stepeni pomešane sa neiskorišćenim savremenim izlomljenim betonskim fert gredicama, nešto malo kozervi i ostalog đubreta i to je bilo uglavnom sve. Svetla dve LED Intova baterije sa fullface maske su rezala tamnu vodu i kao na dlanu pružale dokaze ljudske kreativnosti minulih vremena, devastirane takođe ljudskom ali neuviđavnošću današnjice. Mešavina lepote zdanja, otpada namerno survanog u još uvek namenski upotrebljiv vodozahvat, doduše sada samo kao spomenik kulture, otkucavala je minute. Vezivanje sajle za izvlačenje kovane gvozdene kapije jednom rukom i držanje kamere sa rasvetom onom drugom, uz svu pažnju da se na podigne onaj fini mulj, trošilo je vreme na dnu. Doduše apsolutno dno je za sada nešto niže, zatrpano građevinskim materijalom, ili još dublje gde buduća arheološka otkopavanja tek treba da daju dokaze o dubini bunara. Vreme je proticalo proporcionalno porastu pritiska iako tu zakonomernost ekzaktna nauka ne dokazuje eksplicitno. Bilo je vreme za polazak nazad - gore. Pogled kroz bistru vodu gde bi trebalo da je stara dobra površina, zelenkasti obrisi svetla koje se pralama u perspektivi kroz izdahnute mehuriće, pokazivali su gde treba krenuti. Spiralnim laganim izronom uz zidove bunara, trudio sam se da kamera zabeleži interesantne detalje. Rupe od drvenih greda koje su na odrđenim dubinama bile ukrštene, ostatke čeličnih šina koje su izgleda bile postavljene paralelno horizontalno, manji i veći otvori - veze sa već pomenutim duplim zidom bunara kojim spiralno sa površine može da se spusti jako duboko, sve je to trebalo uočiti i dokumentovati na ovom za mene zaista jedinstvenom zaronu. Trudio sam se koliko su to okolnosti i tehnika dozvoljavali, rezultate ćemo analizairati kasnije. Prikupljeno je video materijala kao tehnološkog podsetnika na ovo ronjenje, kažem tehnološkog jer ronjenje ima i temperaturu, vlažnost, zvuke, emocije, untrašnje otkucaje koje ni jedna kamera ne može da izazove kod gledalaca. Zahvaljujem svima onima koji su mi omogućili da učestvujem o ovom jedinstvenom projektu, onima koji su mi ukazali poverenje a naročito porodici koja sve to trpi, ima razumevanja, pa im se čak i dopada. Hvala Goci Karović koja je omogućila da kako reče " budem prvo muško biće koje je ronilo u velikom ratnom bunaru". Trudio sam se da kao prosečni reprezentativni uzorak muške populacije, dostojno to obavim, lagano, sa uživanjem do samog kraja. Njoj je ovo bio drugi zaron jer je prethodno ronila 2006. sa B.O., dakle ženska ekipa. Eto i mi muškarci dođosmo do dna, mada za neke to i nije novina, ali o tom nekom drugom prilikom. Ovaj zaron i sve što sam poneo gore, posvećujem mojim bliznakinjama Ani i Lidiji koje su moji mladi ronioci, trenutno daleko ali uvek prisutne. Pozdrav svima i hvala na pažnji Slobodan Boban Baranjin Ronilački instruktor CEDIP ** Ronilački instruktor SRDI podvodni fotograf podvodni videograf podvodni - sve što i drugi vole a možda nisu imali prilike da probaju Zahvalnost: udruženju Aqua et Archeologia Goradani karović i Đorđu Kovijaniću Muzeju grada Novog Sada Ronilačkom klubu " RonAs" Beograd Ronilačkom klubu "Žandarmerija" Beograd velikom prijatelju Nikoli Pedoviću informacionim medijima svima koji su na razne načine učestvovali u projektu Beograd 25. novembar 2010. dan posle
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|